Gde ćemo ujutru? Boris predlaže Trem, a ja oduševljena prva skačem MOŽE! I tamo nisam nikad bila! 

To nam je malo ozbiljniji uspon ali ga savladavamo naravno bez muke. 

Suva planina pripada karpatsko-balkanskoj grupi i nalazi se u jugoistočnoj Srbiji. Dugačka je 45km široka 15km. Gledano iz ptičje perspektive izgleda kao potkovica. Najviši vrh je Trem sa svojih 1810mnv. 

Staza koju smo ovaj put odabrali je za početnu tačku imala Manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Veti, dužine 18km, vreme kretanja 5:23h i visinske razlike od 1128m. 

Vetanski Manastir je srednjovekovni manastir i prema jednom od predanja koje je ujedno i najstarije potiče najverovatnije iz vizantijskog perioda, mada ne postoje pouzdani podaci. Manastir se nalazi u podnožju vrha Trem, nekada uz sam stari rimski put Via Militaris koji je povezivao Evropu i Malu Aziju.

Inače manastir nema ni vode ni struje. Koristi se bunar za pijuću vodu, a sveće i kandila za osvetljenje.

Posle Trema, gde ćemo? Pa na kupanje... prešlo u naviku! Na žalost Niška banja ne radi (Corona time) ali imamo mi i za to rešenje, ako nema banje ima ćevapa! Pravac u Niš na ćevape! Lepo smo se naručkali i nakon toga nastavak puta ka Jastrebcu. Nakon par sati vožnje stižemo i tamo, ostatak ekipe je stigao, svi su veseli, srećni što nas vide, a i mi njih. Ove godine smo se baš slabo družili i nedostajali...  

Ujutru ustajemo veoma rano i krećemo u još jedan divan dan.
Moj prvi uspon na Midžor, ostali su tu dolazili ali samo zimi (dobro Boris je trčao maraton leti - svaka čast!). Na uspon krećemo od podnožja Babinog Zuba i polako ali sigurno divnom stazom idemo na najviši vrh uže Srbije.

Usput su berači borovnica i brusnica, mi uspevamo da gricnemo po koju i da se zasladimo i osvežimo. Vreme nam maksimalno ide u prilog, nije jako sunce, a i rano smo krenuli.

Kada smo izašli na vrh naišao je oblak taman toliko da možemo da se lepo odmorimo i odremamo.

Ali pre toga Jadrankina kuhinja i voće u topljenoj čokoladi... čist hedonizam. Pa rekli smo idemo na gastro turizam, ovo planinarenje je samo usput zar ne???? 

Prilikom silaska bodrimo jedni druge i motivišemo pivom na kraju staze. Plaža, kada će plaža... i stižemo, svako po pivce, svako u svoju ležaljku, svako sa svojim mislima... uživamo, dremamo, sanjarimo, maštamo, smišljamo, razmišljamo... ili jednostavno ne radimo ništa... ali TO NIŠTA u tom trenutku JE ZAPRAVO SVE!

Midžor sa svojih 2169mnv je najviši vrh Stare Planine i ujedno i najviši vrh uže Srbije.
Postoje dva puta do samog vrha, iz sela Topli Do i od Babinog zuba odakle smo i mi krenuli.
Stara Planina predstavlja najduži planinaski venac u Srbiji i zapravo je samo deo dugog planiskog bila koje se proteže od Vrške Čuke na zapadu pa sve do Crnog Mora na istoku i nosi ime Balkan.
Možda ne tako tehnički zahtevan uspon ali svakako predivan. Duž cele staze gde god da se okrenete prate vas predivni pogledi na okolne vrhove i planine, Babin zub, Trem, Bugarska...

Ulazimo u auto i Boris kaže ima novo iznenađenje... mora da je opet neko jezero i jeste, idem ona Zavojinsko jezero koje je divlje naspram Borskog, ali obzirom da smo blizu smeštaja, odlučujem da uletim i ja u vodu i da pokušam da što manje skvasim kosu. Ali moj plan "pada u vodu" ali bukvalno haha... premzla sam, brže sam izletela nego što sam uletela.... jako mi je jakkkkoo bilo hladno.Najbitnije  je da je društvo uživalo. 

A nakon penjanca i kupanjca stigla nas je i glad. Neša je spazio neki restoran na vidikovcu prilikom dolaska i idemo tamo.

BINGO! Pun pogodak u svakom pogledu, brza i dobra usluga, hrana bez ikakve zamerke, cena extra. Tako da ukoliko ovo čitate i idete za Pirot  nemojte promašiti „Iža Vitina"  a  kad stignete tamo i vidite natpis na ulazim vratima, sve će vam biti jasno.

I gde ćemo posle? U smeštaj na tuširanje, presvlačenje pa na obilazak  tvrđave i da pronađemo taj sladoled za 10 dinara koji je u međuvremenu poskupeo na 20!

Pirotski ili Momčilov Grad je gradsko utvrđenje kraj Nišave u današnjem Pirotu. Podignuto je za vladavine kneza Lazara (1371-1389) tim prostorima. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386- godine povratio vojvoda Dimitrije, što je bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389.

Ujutru nova avantura -  Felix Romuliana i put iznenađenja.

Gamzigrad sa Feliks Romulijanom (Felix Romuliana) je jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta i istorijskih lokaliteta u Srbiji. Ovaj lokalitet kod Zaječara je neizostavna stanica ukoliko obilazite istočnu Srbiju, a zajedno sa Narodnim muzejem u Zaječaru čini jedinstvenu celinu.
Prva zvanična „pisanija" o palati Felix Romuliana, ne znajući o čemu se radi je napisao baron Herder, saksonski rudarski poglavar u svom putopisu „Rudarski put po Srbiji" 1835 g. Kasnija istraživanja su ukazala da se radi o rezidenciji rimskog cara Galerija, i da je palatu posvetio svojoj majci Romulijani.
Kada je Dioklecijan 293. godine uveo oblik vladavine koja se zvala tetrarhija, odnosno vladavina četvorice, Galerije, bio je postavljen da bude cezar na istoku carstva. On je takođe bio Dioklecijanov zet, Valerijin suprug. Kada se Dioklecijan povukao sa vlasti 305. godine na njegovo mesto je došao Galerije avanzovavši sa titule cezara do titule avgusta, a za svog cezara izabrao je Maksimina Daju koji nam je poznat po jednoj drugoj carskoj palati u Srbiji, Šarkamen kod Negotina. Galerije se u 306g. povukao u Feliks Romulijanu i posvetio privatnom životu.
Različiti izvori govore različito o mestu gde je sahranjen. Negde stoji da je to Romulijana a negde Romulianuum ( mesto koje je nazvano opet po njegovoj majci u priobalskoj Dakiji ) Međutim, 1989. godine na brdu Magura, kilometar iznad lokaliteta otkrivene su dve kupaste grobnice, a kasnijim istraživanjima je sa velikom verovatnoćom utvrđeno da se radi o Galerijevom i Romulijanovom grobu.
Izgradnja ove „srećne palate" ( felix znači sreća ) posvećene njegovoj majci Romulijani počela je dve godine nakon što je Dioklecijan počeo sa izgradnjom svoje palate u Splitu. Tako su krajem 3. i početkom 4. veka, na prostoru oko 6,5 hektara, sa dimenzijama 240x190m, izgrađene dve gotovo paralelne fortifikacije. Unutar zidina su se nalazili palate, hramovi, terme, 20 okruglih kula, kasarne, magacini i ostale građevine. Dakle, čitav jedan grad, koji važi za najočuvaniji primer rimske dvorske arhitekture, zbog čega je 2007. godine uvršten na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine. Palata nije dočekala svoj završetak i gradnja je nakon njegove smrti preusmerena u pravcu brda Maguru, gde je i mauzolej.
Galerije je posebnu pažnju ukazivao bogu Dionisu što se vidi i po ukrasima u palati. Podovi palate su bili popločani mozaicima, zidove su prekrivale freske i skupocene kamene oplate, dok su u nišama stajale skulpture izrađene od teško obradivog i skupog kamena, poput safira.
Ovu palatu su u 5 i 6 veku počeli da razaraju Huni i Avari. Kada je ovaj deo Srbije potpao pod Vizantijom, palata je ponovo naseljena, Justinijan je obnovio jedan deo unevši vizantijske elemente, ali u 11 veku su njene porte konačno zatvorene.
Tek u posle 1970 godine kada je Dragoslav Srejović preuzeo istraživanje ovog lokaliteta, do tada smatranim vojnim utvrđenjem, otkrivanjem raskošnog mozaika Venatori počinje da se spominje kao carska rezidencija. Tek 1984 godine kada je pronađen natpis Felix Romuliana, pronalaze i tragove prvih stanovnika, nakit, oruđe, počinju da se „sastavljaju kockice" I dan, danas arheolozi pronalaze nove predmete, 2010 godine je svetska vest bila mermerna statura tračkog konjanika.
Ukoliko obilazite ovaj kraj, nemojte propustiti i narodni muzej u Zaječaru kako bi ste kompletirali ovu priču. Tamo se čuvaju artegakti iz Gamzigrada, Galarijeva glava u porfiru ( samo su carevi smeli biti uklesani u ovoh magmatskoh steni ili da budu sahranjeni u sarkofazima načinjenim od nje ) Muzej takođe čiva zbirku Felix Romuliana koja sadrži oko 3.000 vrednih predmeta sa ovog lokaliteta.

Boris odlučuje da nas iznenadi i rashladi, i uspeva mu. Usput kreće prava igra pogađanja, na slovo na slovo...gde nas to vodiš veliki štrumfe? Negde na slovo S sa pet slova.... hmmm mi gledamo mapu, nije to, to smo prosli, nije to ...prstoaje Borsko jezero... pa da, jednoglasno zaključujemo da se Borsko jezero piše sa pet slova na S! I bili smo u pravu, samo što je bio kafić SPLAV na jezeru. Tamo ispijamo kaficu onda se oni lepo kupaju a ja uživam u pogledu dok ručkam sladoled ispod senke. Nakon kupanja Neša spazi jedan divan kafić i prelazimo tamo da se malo osušimo i iskuliramo. Muzikica, kafica, pogled... kao da smo negde na moru... Milina.
A sad pravac Pirot! Tamo smo planirali dva divna dana... a gde tačno i kako ne znamo još uvek. Ono što nas Neša moli je da nas izvede u jedan divan restoran gde je snimana Zona Zamfirova. 

Tamo nas dočekuje neki drugi restoran, nije više isti vlasnik, muzej Ponišavlja radi samo do 15h, ali svakako odlično smo večerali i videli gde je sniman film. Nakon toga smo planirali sladoled ali umor je odradio svoje i nakon kupovine šta nam je potrebno za sutrašnji uspon na Midžor krećemo nazad u smeštaj.
Muški već dremaju uveliko na kaučima dok Jadranka kreće u akciju kao i uvek spremanje hrane za sutra, a nas dve joj pomažemo. Oko ponoći svi smo se polako smestili u krevet, sutra je novi dan, nova avantura...

Te noći u Čubri smo predivno spavali, a ujutru kada smo hteli da popijemo kaficu u divnom dvorištu, sačekalo nas je dodatno iznenađenje, još lepše dvorište prepuno zelenila iza kuće, a domaćin je spremio grožđe, domaći sok, vruće kiflice... Uf i kako sad krenuti dalje ... Teško, ali uspevamo. 
U konsultaciji sa domaćinom i brošurama odlučujemo da prvo svratimo do Mokranjskih stena.
Nas tri spremne za posetu raznim vinarijama, onako u haljinicama krećemo u akciju. I naravno uspešno savladavamo te stene i dolazimo do zaključka da je to pravi outfit za planinarenje!
Mokranjske stene su prirodno bogatstvo Mokranja i nalaze se u blizini istoimenog sela.

Arheolozi su na vrhovima stena pronašli dosta starih predmeta iz rimskog doma i pretpostavlja se da je tada postojao i most između dve najveće stene a da ispod stena postoji pećina, zvana "Hajdučka pećina". U podnožju je predivno jezerce sa vodopadom koji je na našu veliku žalost presušio. A tu si u ostaci „Gicetove vodenice".
Rimljani su tu imali veliki vojni logor za svoje legije. Na špicastoj steni ima temelj, ostaci livnice.
Ima dosta pepela i drugih predmeta koji dokazuju da je bila topionica. Između stena, kada se malo čačka nalaze se mnogi predmeti, ostaci rimskih legija: špicevi za strele, bajoneti, keramike, mamuze...
Pri povratku na samoj raskrsnici spazili smo jedan "krajputaš"
To je jedan od 13 zapisa sela Mokranje. Na dan Ikona, Mokranjci obilaze sve zapise u selu. Toga dana u svako domaćinstvo dolaze gosti iz obližnjih sela i svi u kućani i gosti odlaze u crkvu. Nakon liturgije sveštenik na konju praćen decom koja nose po jednu litiju kreće obilazak seoskog atara. Za njima idu Ikone koje nose dečica, a prate ih i čuvaju Pudari. Svaki zapis se obiđe tri puta uz pesmu „Po tri gidža čabar vina, gospodi pomiluj,po tri klasa šini žita, gospodi pomiluj."
Na svakom zapisu su seljaci dočekivali Ikonlije sa postavljenim stolovima i muzikom. Znalo je da bude i po 100000 ljudi. Nažalost litije su ukinute 1941 sa strane Nemaca, a kasnije i komunista.

U Negotinu pijemo kaficu, usput pošto smo se dogvorili prethodno da kod kuće ostavljamo sva pravila i režime ishrane udaramo na krempite, princes krofne, tulumbe, baklave.... ludila.. .
I tako prepuni šećera nastavljamo do manastira Bukovo pa do vinarije Matalj na degustaciju vina.

Manastir Bukovo nalazi se u Timočkoj Krajini, udaljen četiri kilometara jugozapadno od Negotina. Pripada Eparhiji timočkoj koja nije bila samostalna crkvena jedinica sve do oslobođenja od Turaka 1833. godine i prisajedinjenja Srbiji. Do tada je pripadala raznim crkvenim oblastima i bila pod jurisdikcijom raznih pomesnih crkava. U ranije hrišćansko doba, bila je sastavni deo arhiepiskopije „JUSTINIANA PRIMA", koju je 535. godine osnovao vizantijski car Justinijan I.
Do oslobođenja od Turaka, 1833. godine manastir Bukovo se u pisanim izvorima javlja samo nekoliko puta. Pisanih spomenika o osnivaču i ktitoru, kao i vremenu nastanka manastira gotovo i da nema. Postoji samo nekoliko predanja o tome.
Po jednom predanju manastir Bukovo je zadužbina Svetog kralja Milutina s kraja 13. veka što znači da ga je kralj Milutin podigao posle pobede nad vidinskim knezom Šišmanom 1291. godine. U prilog ovome navodi se da se u niši nad glavnim ulaznim vratima nalazi freska Svetog Arhangela Mihaila, koji je bio zaštitnik kralja Milutina, dok je zaštitnik ove crkve Sv. Nikola. Izuzetak bi mogao nastati samo iz počasti prema ktitoru.
Po drugom predanju, Sveti Nikodim Tismanski, podvizavajući se na prostorima Timočke Krajine podiže manastir Bukovo i još dva manastira, Vratnu i Manastiricu. Sa ovom pretpostavkom o datovanju Bukova slaže se i izjava Josifa Milijevića, jeromonaha manastira Bukova, koja je data Konzistoriji 1867. godine, a u kojoj se, između ostalog, kaže da je „manastir sazidan otprilike pre pet stotina godina, gde i sada stoji, na mestu gde crkva nikako postojala nije..." Prema ovoj izjavi manastir je nastao sredinom ili u drugoj polovini 14. veka.
Po trećem predanju, osnivač i ktitor manastira Bukova je neko od vlastele Timočke Krajine i potiče iz 15. veka. U prilog ovom predanju ide tekst urezan na kamenoj ploči koja i danas stoji na zapadnom zidu priprate manastirske crkve, u kome se kaže da je manastir „podignut za vreme srpskih Despota", što znači u prvoj polovini 15. veka.
Najrealnija pretpostavka bila bi da je manastir nastao posle turskih osvajanja, kada je prvi veći talas migracije s Kosova, Drine i iz Hercegovine počeo da naseljava zemljoradničke krajeve Srbije, pa i dolinu Timoka sve do Negotinske Krajine i Dunava. Izbegli narod predvodili su kaluđeri i sveštenici koji su, po dolasku u severoistočne krajeve Srbije i Timočku Krajinu obnavljali ili podizali crkve i manastire
Današnje bratstvo sa igumanom arhimandritom Kozmom na čelu, pored redovnih monaških aktivnosti, obavlja i poslušanja u radionicama, kao što su krojačka, ikonopisačka, stolarsko-duborezačka, dok se nastavlja i ranija tradicija pčelarenja. Osim ovih tradicionalnih monaških poslušanja bratstvo je aktivno i u izradi dokumentarno-umetničkog fotografskog i video materijala vezanog za život i događaje u manastiru.
U današnjim uslovima, budući da je manastiru vraćen deo imanja, bratstvo veliku pažnju pridaje uzgajanju vinove loze u novozasađenim vinogradima, kao i proizvodnji kvalitetnih vina i rakije. Izgrađen je novi manastirski konak, na temeljima starog, u sklopu kojeg je i paraklis posvećen prazniku Pokrova Presvete Bogorodice. Manastirsku portu krasi i celebni istočnik posvećen Presvetoj Bogorodici.

Negotin je grad koji se nalazi blizu tromeđe Srbije, Bugarske i Rumunije a od 1833 godine trajno ulazi u sastav Srbije.
O postanku ovog grada postoje više legendi. Po prvoj je dobio ime po nekom Negoti koji se sa porodicom tu nastanio zbog bujne paše. Po drugoj dva su velikaša gradila gradove, jedan na brdu, drugi u dolini. ( U dolini su sada ostaci starog Vidrov grada. ) Kada su završili, taj s brda je rekao onom dole: „Ja sam bolji grad načinio NEGO TI!" I tako je nastado NEGOTIN.

Ovaj naš lep gradić je poznat po najvećem broju sunčanih dana u godini, tako da nam je jasno zašto je tu i najbolje vino.
A kada smo kod najboljeg vina, biti u tom kraju a ne posetiti višestrukog dobitnika nagrade „Najbolje vino Srbije" vinariju Matalj je pravi greh!

Ova porodična vinarija koja godišnje proizvede oko 35.000 boca vina premijum kategorije nalazi se iznad Negotina gde možete degustirati i kupiti njihove proizvode ( prave i izvrsan sir) dok uživate u pogledu na vinograd autohtonih sorti.
Pored dobre hrane, izvrsnog vina, fantastičnog društva, zaposleni i vlasnici vinarije Matalj su se zaista potrudili da nam ova poseta ostane urezana duboko u sećanje... Da nam svaka pomisao na taj dan izazove osmeh na licu i želju da se vratimo ponovo!

Moj favorit je njihova Crna Tamjanika ( ja nisam vinopija i volim samo slatka vinca :) )

Posle Matalja pravac Rogljevačke i Rajačke pimnice. Šta se mora nije teško. Dok se „dečaci" švrćkaju po pimnicama i žale što to nije maksimalno turistički iskorišćeno... mi „devojčice" pronalazimo neko stablo oraha i dajemo se u akciju jedenja zelenih oraha, pa tresi drvo, pa skači po orasima, pa ljušti, pa jedi, pa komentariši kako je to dobro.

Tek smo neki treći Nešin poziv iz daljine shvatile ozbiljno i krenule za njima. U oba sela nas dočekuju par ljubaznih domaćina ( šteta što ih nije više, zaista... ) pričamo se sa njima, probamo njihova vina, slušamo njihove priče... ponosni smo što u našoj okolini postoje takvi ljudi koji se tako bore i vole ono što rade i što su nasledili, ali nam je ujedno i veoma žao jer nemaju mogućnost da to maksimalno iskoriste...

U Negotinskoj krajini vinogradarska tradicija seže u doba Rimljana. Rimski car Domecijan ( 81-96 ), da bi zaštitio i ojačao Rimsku poljoprivredu ( vinarstvo ) zabranio je gajenje vinove loze u provincijama, i uveo embargo 200 godina, do vladavine Marka Aurelija ( 276-282 ), koji je dozvolio sađenje vinove loze u provincijama.
Za vreme Turaka, Turci su iz ekonomskih razloga dozvolili proizvodnju vina, i obnovili zasade vinove loze. Tada su se i pojavile nove sorte, poput Adakalka i Sultanija. Mnogobrojni arheološki izvori ukazuju na činjenicu da se vinova loza gajila u srednjoj Aziji, Siriji, Mesopotamiji i Egiptu, još pet do šest hiljada godina pre nove ere. Zatim unazad, pre tri hiljade godina, vinarstvom su se bavili Grčki narodi.

Prema zapisima, još pre tri veka, meštani sela Rogljevo i Rajac, koji su živeli u malim udžerica, ukopanim do pola u zemlju, dogovorili su se da sagrade vinsko selo, kuće od čvrstog materijala, mahom od kamena iz ovog kraja. Zanimljivo je da je stil gradnje, kao i kultura gajenja vinove loze, u ove krajeve stigla sa Kosova, iz Velike Hoče, zajedno sa ljudima koji su u najvećem broju naselili Negotinsku krajinu.
Selo Rogljevo je imalo 162 kuće, a sagrađeno je 164 pivnica. Najstarija je iz 18 veka, a sačuvano je 120.

Selo Rajac čini više od 200 zgrada, od kojih većina ima vinskie podrume. Nalaze se oko centralnog trga sa česmom. Izgrađene su od tesanog kamena i brvana, a pokrivene su ćeramidom.
Nema pouzdanih podataka o tome kada su prve pimnice izgrađene. Na nekima od njih je uklesana godina gradnje, dok se za druge pretpostavlja da su izgrađene u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka.
Danas se vino na tradicionalan način pravi tek u svakoj četvrtoj pimnici, ai čuva se isključivo u drvenim buradima. Mnoga su napravljena posle Drugog svetskog rata i još uvek se koriste.
U ovom kraju dobro uspevaju francuske sorte, šardone, kaberne sovinjon, merlo, pino noar, a za game, Francuzi kažu da je bolji nego u njegovoj postojbini.

Poslednjih godina se obnavljaju zasadi autohtonih sorti i pored toga što je to mukotrpan posao i veliko ulaganje, ali, stranci, kada dođu, žele da probaju ono što je autentično, srpsko. Autohtona sorta za belo vino je bagrina, za crno tamjanika, a autohtona sorta za lepšu boju crnog vina je začinjak. On se gaji samo u ovom kraju.

 Put nas dalje vodi ka Zaječaru, usput od dva ponuđena puta, nekako završavamo na treći koji izlazi u selo gde je rođena moja majka, u mrklom mraku otvaram oči i vidim putokaz „Halovo", dok se saberem gde smo prolazimo pored crkve, ali kasno je i u mraku ne uspevam da vidim prabakinu kuću, malo dalje prepoznajem ostatke kamene ograde kod druge prabake... sećanja počinju da naviru, koliko sam se lepo igrala i zabavljala u tom selu... suze kreću, pokušavam da ih sakrijem od ostalih ali mi ne uspeva ????  Svakako drago mi je da smo barem prošli tuda, mislila sam da nikada više neću videti to selo.
Obzirom da kasno stižemo u Zaječar samo nabrzaka obilazimo centar, neki idu da spavaju a neki do paba na pivce.