Ah, taj Rtanj

Putovanja

Ah, taj Rtanj! Još jedna divna planinarska akcija

U nekom ranijem postu sam pisala kako je Rtanj moj Everest, zašto i kako možete ovde pročitati :) I dalje sam fascinirana tom planinom, na moju žalost još uvek nisam penjala po snegu. Ali zato sam ovaj put odradila "blato" pošteno :) 

Svake godine za tradicionalni božićni uspon na Rtanj ja nisam bila u mogućnosti zbog detetovog rođendana da odem. E kada je sada "ljubi ga majka" rešio da postane akademski građanin i da nas izignoriše za svoj rođendan, rekoh da iskoristim priliku. Naravno bilo je tu razmišljanja ići ili ne ići... previše ljudi, stvaraju se čepovi, čeka se dugo a obično duva jak i hladan vetar. Ali ipak kako ne osetiti i čari zimskog uspona na Šiljak ( vrh Rtnja na 1565mnv). E sad oko tih zimskih čari malo nas je globalno zagrevanje zeznulo i nije bilo snega. 
Mladenka i ja odlučujemo da se pridružimo ekipi iz Vršačke Kule i to je bio pravi pogodak.

U subotu oko 5:20h dolaze Mile i Mladenka po mene. Ja osetim usput kao da mi je ispalo nešto iz ranca, proveravam, ne znam šta bi moglo biti a ranac je znatno prazniji nego što je bio, i otvoren. Vraćam se nazad i nasred parkinga zatičem kesu sa garderobom. Uzimam kesu i ulećem u auto uz izjavu " ispale mi gaće". Naravno istog trenutka shvatam šta sam sebi uradila, ali šta je tu je u naredna dva dana trpim junački popalice na račun mojih gaća.

Negde oko 5:45h ispred Dis-a se konačno okupljamo svi. Idemo sa 3 auta. Emil i Marin u Smederevu kupe Igora koji je krenuo iz Pančeva. Velizar vozi Sinišu, Danicu i Snežu a naša trojka standardna, samo je ovog puta Mile u ulozi vozača u čemu ja izuzetno uživam!

Brzo nakon polaska Miletov "fićko" pokazuje grešku na motoru i kazaljka na meraču temparature pada na nulu. Auto ne pokazuje nikakavu nameru da prestane da radi, ali ipak se zaustavljamo i doleće Siniša iz milošte zvani Brka da to "stručno" pogleda.  Ulazi u auto i glasno analizira situaciju: Aha, lampica za grešku se upalila, skazaljka za temperaturu skroz pala.... doooobro, znači sve je u redu! Idemo dalje!

Da bi nas nakon par minuta nazvao da nas obavesti da nemamo razloga da se brinemo da se to i na njihovom autu desilo, čak im je i grejanje prestalo da radi. Razmišljam se da li da plačem ili da se smejem, naravno odlučujem se za ovo drugo.

Na mesto polaska na stazu, stižemo sa malim zakašnjenem koje smo već najavili organizatorima. Ali nismo jedini, odmah za nama stiže ekipa iz NS-a i NP-e sa kojima nastavljamo dalje. Ali pre toga staje jedan autobus i iz njega prvo spazim oduševljeni ženski lik koji maše i šalje poljupce. Jelena!!! Skačem i ja i mašem i šaljem poljupce, kao da je u vojsku pratim... kad neka muška figura iskače iz autobusa i viče "a drugara da pozdraviš?!" Golub! I tu se svi ispozdravljamo, razmenimo po par reči i nastavimo dalje svako sa svojom ekipom.

E sad da podsetim,  Rtanj je jedna od dve planine na svetu za koje se govorilo da će preživeti smak sveta, da tu dolaze vanzemaljci i sl.

Artur Klark je navodno još govorio da se tu susreću tri energije, orgonska, elektro i magnetna koje kada se spoje su najpovoljnije za čoveka. Određena je i tačna tačka gde je izmerena najjača energija i tu je napravljen mali spomenik piramida. Obzirom da smo tu prošli odlučili smo da stanemo i da osetimo tu energiju. Na tabli je pisalo da je potrebno dva dana po 20 minuta na svakih 15 dana boraviti tu kako bi osetili tu energiju. Čitamo to i Manja u jednom trenutku kaže "ej a da se mi sklonimo inako nismo nalektrisane kako treba ko zna šta će da ispadne na kraju" Složila sam se sa njom!
Konačno oko 10h krećemo na uspon. Na samom startu nam je veoma vruće, ali iz iskustva znamo da kada izađemo na greben i vrh, Rtanj će nam pokazati svoje čari, a neke od njih su jak i hladan vetar.

Obzirom da na stazi ima dosta blata nakon otopljenog snega a i krenuli smo ipak sa južne strane jer je lakša i zbog toga je velika gužva, Manja i ja čim ugledamo greben, odlučimo da "presečemo" put. Naravno svako normalan bi to uradio tamo gde su i drugi to uradili, ali nas dve, smo nas dve. Zašto biti jednostavno i lako kad možemo da se "ubijemo" pošteno.  Ali nismo zažalile hodale smo polako ka gore i uživale u samoći predivnom nebu.

Presreću nas neki planinari koji silaze uz komentar da smo odabrale najteži put i da ako baš imamo snage nastavimo a ako ne da idemo nazad na "serpentine". Kažem "ali mi te serpentine želimo upravo da izbegnemo". Pogledaše nas čudno i nastaviše dole.

Obe smo došle do zaključka da je to bila odlična odluka i da nismo ništa pogrešile. Pa smo još malo presekle, "preskočile" neke stene, i izašle na greben. Tu smo srele druge planinare koji su odlučili da idu grebenom i znale smo da smo izašle na pravi put.

I počinju čari Rtnja, vetar fijuće kao u vestern filmovima, čekam da se pojavi Klint Istvud ili neki indijanac. Vanzemaljac? Niko? Dooobro, idemo dalje.

Tek da ne bude dosadno ja osetim jak bol u predelu stomaka, kako sam nedavno imala neku intervenciju nije bilo baš interesantno. I u trenutku dok izlazimo na vrh i pričamo kako je najpametnije da se slikamo i odmah spustimo južnom stranom dole, čujem poznati glas. Goran iz Kikinde, tu je i njihova ekipa. Stajemo da se pozdravimo sa njima, Džulija je isto tu. Dok Mladenka razmenjuje ustiske ja obilazim vrh i tražim naše koje smo još na samom početku izgubili. Vraćam se do Manje, pozdravljamo se sa kikinđanima uz obećanje da ćemo im sledeći put doneti pelinkovac iz vinarije Vinik iz Vršca.

Idemo da se slikamo kod kapelice kad čujem još jedan poznati glas! Bane, Fly, ili kako ga danas ljudi znaju Rtanj Adventure. Znači još jedno divno iznenađenje!

A eto stiže i deo naše ekipe. Slikamo se i nas dve krećemo dole i naravno kako je meni bilo bolje, bilo je dovoljno samo da me Manja pogleda i da zna da treba da krene prečicom na dole. A silazak urenebesan, nema blata, ali zato suva trava radi svoj posao. U jednom trenutku padam i provalim da mi se pantalone extra klizaju po povoj podlozi. Pada mi genijalna ideja na pamet. Ali brzo skapiram da ću ostati bez novih zimskih pantalona i prekidam zabavu.

Prilikom silaska prvo nas sustigne Bane pa se malo proćaskamo, nadoknadimo ono što smo propustili od zadnjeg susreta. Nakon toga sustižemo kikinđane, pa Goran staje da se malo isćaska sa nama i tako polako stižemo do auta.

Pozdravljamo se sa ostalima i pridružujemo se Emilu i Igoru koji čekaju već pola sata u autu. Emil ima ideju da svi krenemo za Sokobanju ali ne možemo nikako da dobijemo ove naše da im se javimo. Mile i Velizar oprali auta ( to ti je kad ideš sa vojskom na put, sve cakum pakum i pedantno) i ne mogu da im napišem poruku na staklu! Manja i ja hrabro odlučujemo da ostanemo da ih sačekamo. I to je trajalo nešto više od sat vremena. Za to vreme smo popile dva čaja, očistile cipele, srele ponovo Jelenu i na kraju nisam imala više kud bilo je ili da premrznem ili da zagrlim Mladenku. Kad sam viknula "dođi ovamo da te zagrlim", neki momci pored su se slatko ismejali i počeli isto da se grle i šale. Borba je to za preživaljavanje!

Stižu i momci iz .... hmmm ne znam odakle ali nas prepoznaju jer smo u istom smeštaju. I nude nam da krenemo sa njima barem do doma, ako ne i do apartmana. Uspevamo da dobijemo Velizara koji kaže da ih ipak sačekamo jer stižu za nekih 5-10 minuta i nema da fali eto ih. Krećemo polako za Sokobanju sa idejom da se podmladimo. U apartmanu nas čeka vest da je kvar u pitanju i nema tople vode. Manja i ja takve musave i blatnjave, samo brzo jedemo, menjamo cipele i odlazimo da prošetamo. Usput nalazimo jedan predivan kafić gde smo popile čaj, pojele orasnice i slatko se ugrejale i isčaskale. Kad smo se vratile u apartman, Mile namestio krevete, oprao sudove, došla topla voda... Ma milina!

Jednoglasno odlučujemo da ujutru spavamo dok nam se spava i posle idemo na kafu i palimo kući. Ostatak ekipe ide do Sokograda. Mi krećemo ka centru i ispred apartmana ponovo poznat glas: Otkud ti? Goran iz Tragača :) Pa rekoh ovo je stvarno bio vikend za pamćenje, mislim da na nijednoj akciji nisam srela toliko dragih ljudi do sada. Zove nas Goran da krenemo sa njima, ostali dovikuju da ne zabušavamo , ali ipak Manja i ja se odlučujemo da ispraznimo par otvorenih butika. Greota je da se tako dobre cene ne iskoriste! Mile nas strpljivo čeka u kafiću, našla sam mu zabavu da promeni vreme na mom baby g shocku.  I negde oko podneva krećemo kući. Usput nas prati teška magla ali polako grickajući sve što nam je ostalo od hrane stižemo do Vršca.

Da li smo se nakon poseti Rtnja i Sokobanje podmladili ne znam, ali smo se svakako dobro naelektrisali!

p.s. ništa od vanzemaljaca ponovo... Mada lično mislim da su okolni seljaci pobrkali vanzemaljce sa nama planinarima. Misle ljudi ko bi drugi po takvom vremenu špartao po planini.

A slikice možete pogledati u galeriji.

 

 

(5 glasova)
Pročitano 857 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar