Istraži Istočnu Srbiju Dan II

Putovanja

Te noći u Čubri smo predivno spavali, a ujutru kada smo hteli da popijemo kaficu u divnom dvorištu, sačekalo nas je dodatno iznenađenje, još lepše dvorište prepuno zelenila iza kuće, a domaćin je spremio grožđe, domaći sok, vruće kiflice... Uf i kako sad krenuti dalje ... Teško, ali uspevamo. 
U konsultaciji sa domaćinom i brošurama odlučujemo da prvo svratimo do Mokranjskih stena.
Nas tri spremne za posetu raznim vinarijama, onako u haljinicama krećemo u akciju. I naravno uspešno savladavamo te stene i dolazimo do zaključka da je to pravi outfit za planinarenje!
Mokranjske stene su prirodno bogatstvo Mokranja i nalaze se u blizini istoimenog sela.

20200908 DSC 900120200908 DSC 9012

 

 

Arheolozi su na vrhovima stena pronašli dosta starih predmeta iz rimskog doma i pretpostavlja se da je tada postojao i most između dve najveće stene a da ispod stena postoji pećina, zvana "Hajdučka pećina". U podnožju je predivno jezerce sa vodopadom koji je na našu veliku žalost presušio. A tu si u ostaci „Gicetove vodenice".
Rimljani su tu imali veliki vojni logor za svoje legije. Na špicastoj steni ima temelj, ostaci livnice.
Ima dosta pepela i drugih predmeta koji dokazuju da je bila topionica. Između stena, kada se malo čačka nalaze se mnogi predmeti, ostaci rimskih legija: špicevi za strele, bajoneti, keramike, mamuze...
Pri povratku na samoj raskrsnici spazili smo jedan "krajputaš"
To je jedan od 13 zapisa sela Mokranje. Na dan Ikona, Mokranjci obilaze sve zapise u selu. Toga dana u svako domaćinstvo dolaze gosti iz obližnjih sela i svi u kućani i gosti odlaze u crkvu. Nakon liturgije sveštenik na konju praćen decom koja nose po jednu litiju kreće obilazak seoskog atara. Za njima idu Ikone koje nose dečica, a prate ih i čuvaju Pudari. Svaki zapis se obiđe tri puta uz pesmu „Po tri gidža čabar vina, gospodi pomiluj,po tri klasa šini žita, gospodi pomiluj."
Na svakom zapisu su seljaci dočekivali Ikonlije sa postavljenim stolovima i muzikom. Znalo je da bude i po 100000 ljudi. Nažalost litije su ukinute 1941 sa strane Nemaca, a kasnije i komunista.

20200908 DSC 9032

U Negotinu pijemo kaficu, usput pošto smo se dogvorili prethodno da kod kuće ostavljamo sva pravila i režime ishrane udaramo na krempite, princes krofne, tulumbe, baklave.... ludila.. .
I tako prepuni šećera nastavljamo do manastira Bukovo pa do vinarije Matalj na degustaciju vina.

Manastir Bukovo nalazi se u Timočkoj Krajini, udaljen četiri kilometara jugozapadno od Negotina. Pripada Eparhiji timočkoj koja nije bila samostalna crkvena jedinica sve do oslobođenja od Turaka 1833. godine i prisajedinjenja Srbiji. Do tada je pripadala raznim crkvenim oblastima i bila pod jurisdikcijom raznih pomesnih crkava. U ranije hrišćansko doba, bila je sastavni deo arhiepiskopije „JUSTINIANA PRIMA", koju je 535. godine osnovao vizantijski car Justinijan I.
Do oslobođenja od Turaka, 1833. godine manastir Bukovo se u pisanim izvorima javlja samo nekoliko puta. Pisanih spomenika o osnivaču i ktitoru, kao i vremenu nastanka manastira gotovo i da nema. Postoji samo nekoliko predanja o tome.
Po jednom predanju manastir Bukovo je zadužbina Svetog kralja Milutina s kraja 13. veka što znači da ga je kralj Milutin podigao posle pobede nad vidinskim knezom Šišmanom 1291. godine. U prilog ovome navodi se da se u niši nad glavnim ulaznim vratima nalazi freska Svetog Arhangela Mihaila, koji je bio zaštitnik kralja Milutina, dok je zaštitnik ove crkve Sv. Nikola. Izuzetak bi mogao nastati samo iz počasti prema ktitoru.
Po drugom predanju, Sveti Nikodim Tismanski, podvizavajući se na prostorima Timočke Krajine podiže manastir Bukovo i još dva manastira, Vratnu i Manastiricu. Sa ovom pretpostavkom o datovanju Bukova slaže se i izjava Josifa Milijevića, jeromonaha manastira Bukova, koja je data Konzistoriji 1867. godine, a u kojoj se, između ostalog, kaže da je „manastir sazidan otprilike pre pet stotina godina, gde i sada stoji, na mestu gde crkva nikako postojala nije..." Prema ovoj izjavi manastir je nastao sredinom ili u drugoj polovini 14. veka.
Po trećem predanju, osnivač i ktitor manastira Bukova je neko od vlastele Timočke Krajine i potiče iz 15. veka. U prilog ovom predanju ide tekst urezan na kamenoj ploči koja i danas stoji na zapadnom zidu priprate manastirske crkve, u kome se kaže da je manastir „podignut za vreme srpskih Despota", što znači u prvoj polovini 15. veka.
Najrealnija pretpostavka bila bi da je manastir nastao posle turskih osvajanja, kada je prvi veći talas migracije s Kosova, Drine i iz Hercegovine počeo da naseljava zemljoradničke krajeve Srbije, pa i dolinu Timoka sve do Negotinske Krajine i Dunava. Izbegli narod predvodili su kaluđeri i sveštenici koji su, po dolasku u severoistočne krajeve Srbije i Timočku Krajinu obnavljali ili podizali crkve i manastire
Današnje bratstvo sa igumanom arhimandritom Kozmom na čelu, pored redovnih monaških aktivnosti, obavlja i poslušanja u radionicama, kao što su krojačka, ikonopisačka, stolarsko-duborezačka, dok se nastavlja i ranija tradicija pčelarenja. Osim ovih tradicionalnih monaških poslušanja bratstvo je aktivno i u izradi dokumentarno-umetničkog fotografskog i video materijala vezanog za život i događaje u manastiru.
U današnjim uslovima, budući da je manastiru vraćen deo imanja, bratstvo veliku pažnju pridaje uzgajanju vinove loze u novozasađenim vinogradima, kao i proizvodnji kvalitetnih vina i rakije. Izgrađen je novi manastirski konak, na temeljima starog, u sklopu kojeg je i paraklis posvećen prazniku Pokrova Presvete Bogorodice. Manastirsku portu krasi i celebni istočnik posvećen Presvetoj Bogorodici.

20200908 DSC 914820200908 DSC 9143

Negotin je grad koji se nalazi blizu tromeđe Srbije, Bugarske i Rumunije a od 1833 godine trajno ulazi u sastav Srbije.
O postanku ovog grada postoje više legendi. Po prvoj je dobio ime po nekom Negoti koji se sa porodicom tu nastanio zbog bujne paše. Po drugoj dva su velikaša gradila gradove, jedan na brdu, drugi u dolini. ( U dolini su sada ostaci starog Vidrov grada. ) Kada su završili, taj s brda je rekao onom dole: „Ja sam bolji grad načinio NEGO TI!" I tako je nastado NEGOTIN.

20200908 DSC 9036

Ovaj naš lep gradić je poznat po najvećem broju sunčanih dana u godini, tako da nam je jasno zašto je tu i najbolje vino.
A kada smo kod najboljeg vina, biti u tom kraju a ne posetiti višestrukog dobitnika nagrade „Najbolje vino Srbije" vinariju Matalj je pravi greh!

20200921 viber image 2020 09 21 08 48 04
Ova porodična vinarija koja godišnje proizvede oko 35.000 boca vina premijum kategorije nalazi se iznad Negotina gde možete degustirati i kupiti njihove proizvode ( prave i izvrsan sir) dok uživate u pogledu na vinograd autohtonih sorti.
Pored dobre hrane, izvrsnog vina, fantastičnog društva, zaposleni i vlasnici vinarije Matalj su se zaista potrudili da nam ova poseta ostane urezana duboko u sećanje... Da nam svaka pomisao na taj dan izazove osmeh na licu i želju da se vratimo ponovo!

20200908 DSC 9080

Moj favorit je njihova Crna Tamjanika ( ja nisam vinopija i volim samo slatka vinca :) )

20200921 viber image 2020 09 21 08 48 05

Posle Matalja pravac Rogljevačke i Rajačke pimnice. Šta se mora nije teško. Dok se „dečaci" švrćkaju po pimnicama i žale što to nije maksimalno turistički iskorišćeno... mi „devojčice" pronalazimo neko stablo oraha i dajemo se u akciju jedenja zelenih oraha, pa tresi drvo, pa skači po orasima, pa ljušti, pa jedi, pa komentariši kako je to dobro.

20200908 IMG 20200908 173201

Tek smo neki treći Nešin poziv iz daljine shvatile ozbiljno i krenule za njima. U oba sela nas dočekuju par ljubaznih domaćina ( šteta što ih nije više, zaista... ) pričamo se sa njima, probamo njihova vina, slušamo njihove priče... ponosni smo što u našoj okolini postoje takvi ljudi koji se tako bore i vole ono što rade i što su nasledili, ali nam je ujedno i veoma žao jer nemaju mogućnost da to maksimalno iskoriste...

20200908 DSC 9160
U Negotinskoj krajini vinogradarska tradicija seže u doba Rimljana. Rimski car Domecijan ( 81-96 ), da bi zaštitio i ojačao Rimsku poljoprivredu ( vinarstvo ) zabranio je gajenje vinove loze u provincijama, i uveo embargo 200 godina, do vladavine Marka Aurelija ( 276-282 ), koji je dozvolio sađenje vinove loze u provincijama.
Za vreme Turaka, Turci su iz ekonomskih razloga dozvolili proizvodnju vina, i obnovili zasade vinove loze. Tada su se i pojavile nove sorte, poput Adakalka i Sultanija. Mnogobrojni arheološki izvori ukazuju na činjenicu da se vinova loza gajila u srednjoj Aziji, Siriji, Mesopotamiji i Egiptu, još pet do šest hiljada godina pre nove ere. Zatim unazad, pre tri hiljade godina, vinarstvom su se bavili Grčki narodi.

20200908 IMG 20200908 173001
Prema zapisima, još pre tri veka, meštani sela Rogljevo i Rajac, koji su živeli u malim udžerica, ukopanim do pola u zemlju, dogovorili su se da sagrade vinsko selo, kuće od čvrstog materijala, mahom od kamena iz ovog kraja. Zanimljivo je da je stil gradnje, kao i kultura gajenja vinove loze, u ove krajeve stigla sa Kosova, iz Velike Hoče, zajedno sa ljudima koji su u najvećem broju naselili Negotinsku krajinu.
Selo Rogljevo je imalo 162 kuće, a sagrađeno je 164 pivnica. Najstarija je iz 18 veka, a sačuvano je 120.

20200908 IMG 20200908 183912
Selo Rajac čini više od 200 zgrada, od kojih većina ima vinskie podrume. Nalaze se oko centralnog trga sa česmom. Izgrađene su od tesanog kamena i brvana, a pokrivene su ćeramidom.
Nema pouzdanih podataka o tome kada su prve pimnice izgrađene. Na nekima od njih je uklesana godina gradnje, dok se za druge pretpostavlja da su izgrađene u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka.
Danas se vino na tradicionalan način pravi tek u svakoj četvrtoj pimnici, ai čuva se isključivo u drvenim buradima. Mnoga su napravljena posle Drugog svetskog rata i još uvek se koriste.
U ovom kraju dobro uspevaju francuske sorte, šardone, kaberne sovinjon, merlo, pino noar, a za game, Francuzi kažu da je bolji nego u njegovoj postojbini.

20200908 IMG 20200908 175905
Poslednjih godina se obnavljaju zasadi autohtonih sorti i pored toga što je to mukotrpan posao i veliko ulaganje, ali, stranci, kada dođu, žele da probaju ono što je autentično, srpsko. Autohtona sorta za belo vino je bagrina, za crno tamjanika, a autohtona sorta za lepšu boju crnog vina je začinjak. On se gaji samo u ovom kraju.

 Put nas dalje vodi ka Zaječaru, usput od dva ponuđena puta, nekako završavamo na treći koji izlazi u selo gde je rođena moja majka, u mrklom mraku otvaram oči i vidim putokaz „Halovo", dok se saberem gde smo prolazimo pored crkve, ali kasno je i u mraku ne uspevam da vidim prabakinu kuću, malo dalje prepoznajem ostatke kamene ograde kod druge prabake... sećanja počinju da naviru, koliko sam se lepo igrala i zabavljala u tom selu... suze kreću, pokušavam da ih sakrijem od ostalih ali mi ne uspeva ????  Svakako drago mi je da smo barem prošli tuda, mislila sam da nikada više neću videti to selo.
Obzirom da kasno stižemo u Zaječar samo nabrzaka obilazimo centar, neki idu da spavaju a neki do paba na pivce.

(1 Glas)
Pročitano 233 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar