Uspon na Vasojevićki Kom 2461mnv, Crna Gora

Objavljeno u Putovanja

Planina Komovi se prostire u istočnoj Crnoj Gori između reka Lim, Tara i Drcka i okružena je planinama Prokletije, Planinica i Bjelasica. Na njoj se ističu tri visoka, moćna vrha koja grade celinu Koma. Kučki Kom 2487; Ljevorečki Kom 2453; Vasojevićki Kom 2460.  Između Kučkog i Vasojevićkog koma nalazi se Međukomlje, prostrana udolina, u kojoj je smešten lednik.

Opširnije...

Uspon na Rtanj, vrh Šiljak 1565mnv

Objavljeno u Putovanja

Kada se spomene Rtanj prva asocijacija su vanzemaljci i Piramida i kreću diskusije na tu temu. Kada ja čujem reč "Rtanj" mene to podseti na detinjstvo, putovanja sa mojom porodicom u Zaječar. Mamine strašne priče o olujama, gromovima i sl. Setim se kako bi se zalepila u prozor samo da vidim tu "strašnu" planinu. Bila sam fascinirana, u tom periodu nisam ni pomišljala na to da ću se ikada popeti. Kako sam krenula da se bavim ovom pričom, svi su pričali o nekim velikim vrhovima, a meni je Rtanj bio najveći vrh. I eto juče sam ga osvojila! I to uz divnu ekipu, Mladenka, Vesna, Jan, Jelena, Darko x2, Kristina, Neca, neki novi drugari...

Iako je polazak bio dogovoren u 06:30h ja sam se probudila u 04h. Nisam mogla da spavam. Muvala sam se po stanu, prepakovala ranac jedno 3x i tako je došlo vreme da siđem ispred zgrade gde su došli, Vesna, Kristina i Darko. U lepom raspoloženju po tmurnom vremenu krenuli smo ka dogovorenom mestu. Svi su stigli koji minut ranije tako da tačno u pola sedam krećemo. Za par minuta kreće jaka kiša... panično se hvatamo telefona, proveravamo sve sajtove za prognozu, znane i neznane...svi kažu trenutna situacija kiša. Šaljem poruku Banetu (koj je budan u to doba i dolazim do zaključka da svi mi koji se bavimo ovim stvarima izgleda ne volimo baš da spavamo)- kaže kiša, man Rtanj dolazite kod mene. Na celu moju muku, vozač odvaljuje do daske muziku koju zaista ne mogu u tom trenutku, pogotovo tako glasno da podnesem. Iako nisam sklona tome da se bunim, lupam Darka po ramenu i procedim kroz zube: reci mu da barem stiša to ako neće da gasi! Darko reguliše situaciju, izlazimo na autoput i svi gledamo samo u levo...čekamo da se pojavi taj Rtanj. Kreće zezanje tipa "kao da vidim sunce u daljini" ... i nema da fali, sa leve strane počinje razvedravanje, Vesna viče javili joj da neće biti kiše, Bane šalje poruku: IZAŠLO SUNCE!  Svima nam je laknulo a meni pogotovo. Pa zar da taj toliko očekivani prvi uspon na Rtanj bude po kiši ... Sva sreća neko tamo gore, verovatno vanzemaljci, su se potrudli da me prvo prodrmaju a posle mi i ulepšaju dan.
Dogovor je bio da krenemo sa teže severne strane a da nas vozač sačeka u selu Rtanj, što znači da se spuštamo sa lakše, južne strane. Krenuli smo gore oko 10:10h i na sam vrh bili oko 13:50h. Imali smo malo sporiji tempo, ali nismo nigde žurili. Usput smo se kao i obično prisećali nekih dogodovština, prepričavali novim drugarima gde smo sve bili i kako se proveli, potvrđivali planove za budućnost. Slikali se i pre svega UŽIVALI u predivnoj prirodi. Šiljak se nije pojavio do pred sam kraj. Kada smo stigli do grebena, krenuo je jak vetar, kamenje i stene su nam otežavale posao, ali to je bilo ništa naspram hladnog i jakog vetra koji je nas je dočekao na vrhu. Obukli smo sve što smo imali na sebi, i neki su jedva uspevali da ostanu na nogama. Slikali smo se nabrzaka, sakrili iza kapelice, upoznali se sa ekipom iz Beograda, razmenili malo slaninice, vina i sl.

Na samom vrhu se nalaze ostaci kapele koju je za sećanje svog muža digla Greta Minh. Oni su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova i rudnika uglja. 1936 godine crkvu je gradilo 1000 radnika. Pre dvadesetak godina razneta je dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom.

Oko 14:20h krenuli smo nazad. Deo ekipe silazi serpentinama, ostatak se junački spušta popreko... i spušta i spušta.... ali bitno da je krenuo topli vetar, skidamo sve živo sa sebe, idemo polako, ćaskamo i uživamo i u pogledu a i u mirisu. I dok se mi tako vučemo ostatak ekipe stigne isto kada i mi i tu napravimo malo dužu pauzicu. Nikome se ne ustaje i ne ide dalje i kako bi pored tog pogleda. Ali ipak moramo da krenemo polako nazad. Stigli smo do sela Rtanj i odmah uleteli u prvu kuću gde piše: Rtanjski čaj i med. Naravno kupimo, divna i vedra domaćica nas dočeka sa domaćom rakijom, kaže: "ne, ne ne možete" da krenete a da vas ne počastim. Mi onako pitamo "pa koliko košta" a ona kaže: "nije na prodaju, red je da vas poslužim nečim". Pokaže nam gde možemo da operemo ruke i natočimo sveže, ladne vode. Hvala joj veliko. Nastavljamo dalje, srećemo psa koji se zove Krtica i njenog malca i iz nekog razloga ne želi da se odvoji od mene. Ja se trudim da joj objasnim da ne mogu da je mazim jer su mi pune ruke svega i svačega a to nažalost nije hrana za nju. Mladenka slika i vrišti od smeha. Izlazi ljubazna vlasnica i krene u priču sa nama kao da se znamo godinama. Razmišljam se fin neki narod, kao da su ih oteli vanzemaljci. A možda i jesu?! I nastavljamo dalje, čujemo mušku ekipu koja je već locirala prvu i jedinu otvorenu kafanu. Ime kafane je Show. Zašto? Saznali smo ubrzo kada smo upoznali gazdu, koji je kako kaže naš saputnik: "pravi šou". I jeste bio takav "šou" da su momci sa nevericom prepričavali njegove priče do Vršca a mi ostali smo plakali od smeha. Na Kristinino insistiranje da upoznamo i neki novi grad, dogovaramo se da uđemo u Paraćin i kako kaže ona nisi upoznao grad ako ne probaš palačinke. Što je naravno i odrađeno. Pre svega toga idemo u kratak obilazak Manastira Sv. Petka.

Nakon ove vesele akcije, 500 km prevozom, 14 km pešačenja, uspona od 1260m, silaska od 1000m i osvojenog vrha od 1565 m, palačinki, šakala, čaja, vanzemaljaca i slično oko 22h stižemo sa osmehom na licu u Vršac.

Opširnije...

Kanjon Nere i vodopad Beusnica

Objavljeno u Putovanja

Oko 07h ujutru krenuli smo u Rumuniju da se malo prošetamo i odmorimo se od raznoraznih pentaranja. Nacionalni park Kanjon reke Nera i Beušnica se nalazi na nekih 60-70 km vožnje od Vršca. Šetnja je bila lagana bez uspona, uz reku Bei, nekih 18km pored predivne rečice. Videli smo i "Oko Beja" koje nas je plenilo svojim bojama. Prošli kroz tunele, neki su uspeli i da razbiju glavu i pored upozorenja vodiča...čisto da ne bude da je bila tako lagana tura.

Meni je pored lepe prirode i dobrog društva prijala i mogućnost da ponesem svoj aparat i da fotkam bez bojazni da kočim grupu i da će me neko ostaviti u šumici na milost i nemilost medvedima.

Nakon završetka naporne akcije svratili smo i do Bele Crkve da popijemo piće i da se odmorimo malo. Sve u svemu još jedan predivan dan!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...

Uspon na Kablar i Ovčar

Objavljeno u Putovanja

Mesecima nisam bila nigde, barem je to tako delovalo u mojoj glavi, dok se ukućani ne slažu sa tim mojim zapažanjem. I tako jednog dana tugaljivo gledam kroz prozor u pravcu naše planine i stigne notifikacija na FB. Kao da sam videla neki Ovčar, Kablar i to na dan kada ne radim, slobodna sam. Kako sada da ostanem bez interneta... užas!!! Zvala sam brzo Vesnu i pitala da li je videla šta je to Buca objavio, kaže ne znam ali planirali smo da idemo za Rumuniju i na Ovčar i Kablar.  Doooooobro! Rumunija otpada, loše vreme, sneg, nemam adekvatne cipele. Ovčar i Kablar, e to bi već moglo. Opet se hvatam za telefon. Alo Manja, kaže Vesna ide sa Bucom na Ovčar i Kablar, jel bi išla i ti?  Naravno, samo javi kad krećemo i šta da ponesem. Ljubim je ja uvek spremna. Zovem Bucu i kažem ej idemo Manja, Vesna i ja sa tobom. Na šta on kaže ok poneću slušalice! Svašta, da ga neko čuje pomislio bi da nas tri mnogo pričamo. Al dobro ipak je on vodič moramo biti fine prema njemu. Nakon par dana setim se i da ga pitam oko detalja akcije i pošaljem poruku:  Kada ćemo i kako ćemo? A on mi detaljno odgovori: Sutra u 04:55h, lako ćemo!  E dobro sada mi je lakše jer mi je sve jasno. Ali iskustvo je pokazalo da kada su on i Vesna u kombijaciji nema prostora za brigu.

Kablar je visok 889m i zajedno sa planinom Ovčar, 985mnv, gradi Ovčarko-kablarku klisuru kroz koju protiče reka Zapadna Morava.

U sredu u 4:55h bez sekunde zakašnjenja krećemo u akciju. Put magla ne vidi se ništa ispred očiju. Vesna sedi napred, Manja i ja prilegle pozadi, one dremaju, Buca vozi, ni muziku da pusti, čujem samu sebe kako dišem. Izdržim ja tako junački dobrih 2h i nakon toga krenem da se vrpoljim i da pričam, pa ne mogu više, što sam ćutala, ćutala sam. Kako sam ih razbudila tako smo stigli. Kod Buce nema mnogo hoću sada ovo, pa ono, preobuva se i odmah kreće na stazu, a mi trčkaramo za njim. I odmah prvi izazov- viseći most. Vesna se brine kako ćemo preći, nas dve se trudimo da ne ljuljamo isti ali ne ide. Na kraju prešli smo uz puno smeha i komentara kako ne bi bilo dobo da se odmah okupamo. Nakon mosta pravac na stazu.  Kao i uvek pokupimo neko kučence usput. Samo ovo je bilo totalno ludo. Naravno u pozitivnom smislu. Mali je non stop vukao u ustima neko kamenje, trčkarao oko nas, sklanjao granje sa staze... kao da je hteo da nam kaže vidite me kako sam vredan i dobar vodite me sa vama.  Uspon je bio malo jači ali smo ipak brzo stigli na vrh. Magla se polako dizala i mogli smo da vidimo Ovčar kako nas čeka. Spustili smo se laganijom stazom sa druge strane i za manje od 4h bili smo kod auta. Nije nam trebalo puno da se oporavimo i da krenemo dalje. Ovčar je preko puta. Staza je isto konstantno pod usponom, nije tako strma i dosta je široka. Usput prolazimo pored manastira Sretenje, i obzirom da je istoimeni praznik srećemo dosta ljudi koji su došli da obiđu manastir ali i planinara koji silaze sa Ovčara. Na samom vrhu nas čeka sneg, nemamo gde da sednemo, slikamo se, malo uživamo u pogledu i krećemo nazad. Usput obilazimo još jedan manastir Sv. Trojica. Tu gubimo markaciju, pa odlučujemo da preskočimo eletričnu ogradu (koja nema struje) i da nastavimo kroz šumu nadole. Brzo nailazimo na markaciju i nastavljamo stazom do auta. Umorni smo ali puni predivnih utisaka. Dogovaramo se da stanemo u jednom od restorana na reci i da se okrepimo toplom čorbicom. Do Vršca nam treba oko 3h, pravimo još jednu pauzu na benzinskoj, kupujemo kaficu i pravac kući. Ulazim u stan, mrtva umorna jedva se krećem, ali prepuna pozitivne energije i odmah krećem u prepričavanje dogodovština. Moji se trude da deluju zainteresovano, tako im je lakše da odmah pregrme, znaju da ću da ih jurim po kući dok me ne saslušaju.

 

Opširnije...

Na krovu Rumunije

Objavljeno u Putovanja

Moram da priznam da sam ovu turu tugaljivo gledala na FB stranici sportskog udruženja Jing Jang iz Vršca razmišljajući kako nisam ni fizički a ni psihički spremna. Prelomila sam se kada su mi iskusniji i stariji rekli: možeš ti to, i sada ti je prilika ovakvu turu retko ko vodi. I naravno pala sam na to “retko” kao i obično. Nakon dugog razmišljanja (10 minuta lagane šetnje do kuće) poslala sam poruku Buci “idem i ja!”. I naravno nisam zažalila. Ekipa neozbiljno ozbiljna, Mladenka, Darko, Kristina, Vesna, Vlada, Neca i naravno Buca koji vodi. Tih mesec dana do polaska naslušala sam se svakakvih priča: teško je, mnogo uspona i silazaka za tu kilometražu, oprema je teška, opasno, staze su neobezbeđene, maglovito, kišovito, klizavo, hladno, zmije, sneg, vukovi, medvedi, šatori…Buca. Iako sam mu obećala da ću ga ocrniti u ovom postu ipak mi je nos isuviše dugačak da bi priuštila sebi toliki luksuz i da lažem. Ispratio nas je i podržao i psihički i fizički (a verujte mi bilo je potrebe za podrškom) i nemam ni jednu jedinu zamerku! Brinuo se o našoj bezbednosti, da li imamo svi potrebnu opremu, sišao je do potoka kada je Kristini ispala vreća za spavanje, nije se držao striktno po svaku cenu plana već prilagođavao put našem fizičkom i psihičkom stanju. Dobro ako baš moram da zameram, eto mogao je da mi nosi ranac, kad je već vukao 12 kg mogao je još toliko. Okupili smo se oko 23:45h u petak i polazak je bio tačno u ponoć. Kombi je bio čist i udoban i veoma brzo nakon granice smo utonuli u san. Oko 06h po našem vremenu Buca nas je probudio da bi videli Transfagarašan. Transfaragašan ili DN7C poznat u svetu kao “Čaušeskova ludorija” je asfaltiran put kroz južni deo Karpata. Dužine je 90km i Čaušesku ga je izgradio ranih 70tih kako bi imali brzi prolaz kroz planine ukoliko ih Sovjetski Savez napadne. Izgrađen je za 4 godine na visini od 2000 metara. Po zvaničnim izveštajima poginulo je 40 radnika, a po nezvaničnim mnogo više od 100. Onako sanjivi bez reči smo uživali u pogledu. Kombi nas je ostavio kod jezera Balea i sa osmehom na licu krenuli smo u našu avanturu. Avanturu koja je bila sve ali ne ono što smo očekivali. Naravno u pozitivnom smislu. Jezero Balea je ledničko jezero na visini od 2034mnv Veoma brzo smo shvatili šta su značili komentari starijih planinara koji su već prošli ovim stazama. Ali nismo se predali nastavili smo dalje istim elanom uživajući u pogledu. Penjali smo se i silazili svaki put do nekog novog jezera i stalno pitali Bucu, jel ovo jezero Podragu a on bi sa osmehom rekao “ne” i pokazao bi nam sledeće “brdo” koje moramo da pređemo. Konačno posle 8h sati šetnje “gore-dole” i visinske razlike od oko 1100 metara ugledali smo Jezero Podragu. Ušuškano između ogromnih Karpata delovalo je tako mirno, lepo i pitomo. Ledničko jezero Podragu se nalazi na visini od 2140 mnv i sa svojih 15,5 metara je najdublje jezero na Faragaškim planinama Sišli smo dole, postavili šatore (u redu, ne znam da ga postavim, Buca je to uradio, ali smo Mladenka i ja pomogle) izvadili hranu i bacili se u akciju. Iako smo prvo planirali da istog dana nastavimo do vrha, obzirom da je staza takva kakva jeste, vreme promenjivo, magla, oblaci, dodatnih 6-7h nam je bilo previše rizično. Ostajemo na jezeru da skupimo snage i odmorimo se za sutradan. Mladenka, Vesna, Kristina, Vlada i ja idemo do doma da se malo ugrejemo, vidimo da li ima signala i toplog čaja. Ništa od navedenog nismo našli osim velikog broja rumunskih planinara lepo raspoloženih. Ali iako prvo nisu hteli da nam daju čaj pod izgovorom da ga nema, nismo odustali ponovo smo stali u red i kupili čorbu od paradajza koja je bila uslov da možemo da kupimo piće?!?! Čorba se nije pokazala uopšte tako da je nismo ni pojeli a bilo smo i gladni i premrznuti…u prevodu ne bi smo mnogo birali. Odlučujem da pokušam i treći put da dobijem čaj. Nakon 40 minuta u redu i prijatnog ćaskanja sa rumunskom planinarkom uspevam da se izborim za 3 čaja. Ugrejali se, opustili, 19h šta sad. Svi kažu spavanje! Molim? Mislim ja zaspim kao kokoška u 21h ali baš u 19h… Svi u glas - ćuti i uvlači se u vreću posle će ti biti hladno! Moj prvi put u šatoru i u vreći. Uzbuđena sam kao malo dete. Na moju žalost kreće migrena i to dosta jaka. Ne dozvoljavam da mi kvari raspoloženje, pijem lekove, ušuškavam se u vreću i ubrzo zaspim. Nakon par sati budi me Mladenkino šuškanje i hladnoća na leđima. Sada mi postaje jasno šta znači ono “comfort” letnja, zimska vreća i slično. Ustajem, navlačim deblje pantalone preko aktivnog veša, stavljam kapuljaču na glavu, u vunenu kapu guram noge, preko vreće debelu jaknu. E to je to! Nastavljam da spavam i u 5h me budi alarm, na trenutak ne znam odakle zvoni i gde sam. U toku noći sam nagurala telefon i eksternu bateriju i rukavice da ne premrznu jadni… Bucin glas iz drugog šatora me vraća u realnost. Osmeh na lice - uspela sam, uradila sam još jednu stvar sa spiska, spavala sam u šatoru i nisu me pojeli medvedi! I dopalo mi se! Otvaram šator da probudim ostale ups ne viči … nismo sami ima još 5-6 novih šatora. Državni praznik u Rumuniji i svi su odlučili da se poponu na najviši vrh, planina je prepuna planinara. A naša ekipa je budna i kao nova! Doručkujemo i polako se pakujemo za vrh. Na vrh Moldoveanu 2544mnv stižemo za nekih 3,5h. Krov Rumunije je vredeo da se osvoji, pogled, vazduh, osećaj dok gledate na Karpate koji kao da nemaju kraja je neopisiv. Nešto što jednostavno mora da se oseti i doživi. Vrh Moldoveanu 2544mnv je najvišlji vrh Rumunije. Mi smo do njega došli preko vrha Vistea Mare 2527mnv iz pravca Podragu. Polako se vraćamo u kamp, ručamo, da ne kažem jedemo svu hranu koju možemo da ne bi nosili dole i krećemo polako nazad. Buca je u međuvremenu proverio mape i zbog opreme i vremena odlučujemo da idemo na kraću stazu do asfalta. Spuštamo se za nekih 5,5h i Buca obzirom da i dalje nemamo signala nastavlja još 7km po asfaltu do jezera Balea gde nas čeka vozač. A on jadan proveo je zadnjih 8h sati gledajući u stazu sa koje nas je očekivao da se pojavimo. Bilo nam je žao, znali smo da se uplašio za nas, prošlo nam je kroz glavu da nas je možda i ostavio ali nije. I zato ćemo ga zvati i sledeći put ako posle ove traume bude hteo da nas vozi naravno. Mi se za to vreme presvlačimo, jedemo, razmenjujemo utiske i nešto posle 20h po našem vremenu krećemo da bi u Vršac stigli oko 03h. Nakon 30tak pređenih kilmetara, 20tak sati pešačenja sa teškom opremom, visinske razlike od oko 2500 m, spavanje u šatorima i tri osvojena vrha preko 2000 metra, svi smo se složili da je ovo bio fenomenalan vikend i da je vredelo sve kroz šta smo prošli! Dobro, ne i ona čorba!

Opširnije...

Prvi put na preko 2000 metara!

Objavljeno u Putovanja

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici može videti 16 parnih lokomotiva proizvedenih tamo koje su i dalje u voznom stanju I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Opširnije...

Rajac Planinarski izlet

Objavljeno u Putovanja

Pitam Đuliju jedno veče gde ćemo za vikend, ona kaže idem na Rajac. Skočim - hoću i ja! Pa pazi to je obuka za planinarsku orijentaciju, ne znam da li bi te to interesovalo. Kažem slobodna sam tog vikenda, nema potrebe za nekom teškom opremom koju nemam, znači idem gde god. 


I tako pridružila sam se ostatku ekipe iz PSD Železničar iz Vršca i otišla na kurs za planinarsku orijentaciju. U samom startu sam bila sigurna da će to biti super put, Đuliju, Darka i Kristinu znam sa ranijih šetnji, a Marka i Suzu sam tek upoznala. U petak je svako sa svoje stanice ušao u isti bus za Beograd i već  na samom startu se osetila pozitivna energija koja je ostala prisutna celog vikenda. U Beograd smo stigli sat vremena ranije, prošetali do Hrama Svetoga Save, popili kaficu i u dogovoreno vreme tačno u 17h planinari iz PD Pobeda iz Beograda su došli po nas. Podelili smo se po autima i krenuli na Rajac. Tamo smo stigli oko 19h, večerali, smestli se u sobe i pravac na prvo predavanje. Nakon par sati, bila sam totalno pogubljenja- pa šta ću ja ovde ovo nije za mene… ko će sve to da upamti, topografske karte, azimut, uglovi, stepeni, razmeri, kote…pa još da se to izvede u prirodi. Auuu al ću da se obrukam.
Nakon predavanja dosta umorni, otišli smo pravo na spavanje. Zadnji put sam spavala u grupnoj spavaoni pre 30 godina u izviđačkom domu u Globočici. Mislila sam da će to biti veoma teška noć, ali naprotiv lepo sam se naspavala i veoma rano probudila.
Šetkajući se tako na prstima po domu kako ne bi probudila ostale, naletela sam na svog novog prijatelja s kojim sam tog i narednog jutra oko 6h pila kaficu sa ratlukom, a pre toga mala rakijica koju su doneli  planinari iz Bosne.
Doručak je bio fenomenalan kao i svi ostali obroci, ali nema opuštanja ubrzo smo svi bili spremni i na nogama ispred doma. Podelili smo se u grupe i krenuli u praktičnu primenu onoga što smo sinoć naučili, ili nismo?
Za naš mali tim bio je zadužen Bojan koji je veoma iskusan u ovoj priči i na našu sreću veoma strpljiv dečko. Lepo smo se prošetali, trudili se da slušamo Bojana i njegove instrukcije i uživali u predivnom vremenu. Usput smo osvojili još jedan vrh- Rajac 848m.
Prepuni informacija, lepih utisaka i emocija vratili smo se u dom, ručkali, neki su pokušavali da dremuckaju, ali bilo je i onih kojima se pričalo pa su ih ometali… I nakon odmora u sumrak, krenuli smo ponovo u akciju-noćna šetnja po Rajcu. Neopisivo! Nemam reči, jednostavno to se mora doživeti. Zalazak sunca, nebo prepuno zvezda, mir i tišina, temperatura prijatna…. melem za telo i dušu!
Kada smo se vratili u Dom nastavili smo sa još jednim interesantnim i veoma bitnim  predavanjem o bezbednosti u planini.
A sutradan ddmah nakon doručka krenula je akcija - Kontrolno takmičenje! Podelili su nas u timove i pustili sada sami da se snalazimo. Đulija i ja naravno nerazdvojne-ne znam ni ja sama kako ali stigle smo prve bez da se izgubimo! Odmah za nama Darko i Kristina, a i Marko i Suza su bili iza njih. Dok smo čekali da se ostale ekipe vrate, odlučili smo ipak da dodamo još jednu lakšu šetnjicu do vodopada, pa ajmo i do crkvice, i malo smo produžili šentjicu, malo se izgubili ali vredelo je. Rajac je zaista predivan u svakom pogledu!
Vratili smo se u dom, odmorili se, razmenili iskustva, utiske i kontakte sa našim novim prijateljima. I polako krenuli nazad ka BG-u.  U VŠ smo bili tačno na vreme da odgledamo Noleta!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed